Životna priča ponosnog Roma Đanija Jovanovića, poreklom iz Srbije, a rođenog u Nemačkoj, deluje kao da je scenario za film koji će oboriti sve rekorde gledanosti. Za samo 45 godina je doživeo neverovatne stvari, a tek kada je napravio veliki preokret i oslobodio se svih ograničenja - počeo je da živi srećno i to punim plućima! Da njegov put nije bio nimalo lak pokazuje činjenica da je u nekim momentima razmišljao i da digne ruku na sebe, jer više nije mogao da izdrži život po normama koje su mu nametnuli, pre svega, roditelji, a onda i celo društvo.
Otac, deda, stomatolog, borac za romska prava, deklarisani gej i jedan od najvećih LGBTQ aktivista ne krije i ne pokušava da ne bude upadljiv. U stvari, trudi se da bude što vidljiviji kako bi i drugi imali korist od toga, pogotovo u ime Roma. On je ujedno i predavač i komičar, ali pre svega zubar.
Danas gostuje po TV stanicama širom Nemačke boreći se za prava LGBT+ zajednice i posebno Roma.
- Kada sam imao 28 godina, moj glavni cilj je bio da zaradim mnogo novca. Trudio sam se za ovo, ništa mi nije dato. Radio sam da bih obezbedio svoju porodicu i učinio je ponosnom. Istovremeno sam se borio sam sa sobom. Kao gej muškarac, sumnjao sam u svoju muškost. Smatrao sam je slabom jer nije odgovarala slikama koje su mi dale moja porodica i društvo. Moja osećanja i želje su se stalno sudarale sa onim što se od mene očekivalo. Osećao sam se zacementiran u strukturama koje su bile otrov za moje srce i dušu. Toliko sam bio rastrzan i patio da na momente nisam želeo više da živim - priznao je Đani.
Nije mogao ni da zamisli šta mu je sve život spremio, a prva stvar koja ga je dočekala bio je ugovoren brak koji su mu roditelji nametnuli kada je imao samo 14. godina.
- Ništa nisam znao unapred. Saznao sam to na dan ženidbe. Imao sam tada 14 godina i sećam se da sam pomislio: Ovo ne izgleda ok i ne osećam se kao da je u redu, ali nisam znao šta tu tačno ne valja. Imao sam utisak kao da me neko guši. Kao da sam žaba koju su ubacili vrelu vodu i koja ne provalje da je kuvaju. Ali, to je u meni izazvalo gadan osećaj, a opet u isto vreme je bilo "normalno". Tako je bilo u mojoj porodici, i drugima koji su me okruživali. Bez obzira, osećao sam se kao da me je neko opljačkao, kao da su mi uzeli dušu i mislio sam da ću morati tako da živim do kraja života - priča Jovanović koji danas živi u Kelnu.
Već sa 16 godina je dobio i dete, u 42. postao je i deda.
- Ovo nije slučaj sa svakom romskom familijom, jednostavno je tako bilo kod mene. Uz to, ja sam jedinac što je isto vrlo retka pojava za našu zajednicu i moji su želeli da ja što pre postanem otac. E, taj momenat, kada sam dobio dete, bio je potpuno drugačiji od ženidbe. To mi je bilo divno, prirodno. Ali, u isto vreme sam znao i rekao sam sebi kako ću svom detetu dati više slobode da sam odlučuje o svemu.
Roditelje danas ne krivi što su mu bili nametnuli način života koji su oni želeli da vodi, ni ne pitajuću ga šta on, zapravo, želi. Ali ga je takvo ophođenje nateralo da se trge i oslobodi stega.
- Još me pokreće to što su mi uradili, da pričam o tome. Često sam po glavi okretao šta su mi sve priredili roditelji. To i dalje ostaje pogrešno, a opet danas razumem zašto su to učinili. Toliko razumevanja i mogućnosti opraštanja dugujem, između ostalog, vrlo dobrom terapeutu. Takođe sam se istorijski i naučno bavio istorijom progona Sinta i Roma. Kao tinejdže uvek sam mislio da se moji roditelji tako ponašaju jer me ne vole. Danas znam da to nije objašnjenje.
Za sebe kaže da je želeo da bude prvi u svojoj porodici koji će deci konačno ponuditi sigurnost i prosperitet.
- Želeo sam toliko stvari koje su bile ispravne, a u isto vreme sam učinio toliko mnogo loših za sebe i druge. Bio sam seksista i feminista spojen u jedno. I stalno sam tražio sebe i šta znači ‘biti muško’. Uzori muškosti koje sam imao bili su krhki, nasilni i toksični.“
Đani živi i radi u Nemačkoj, jednoj od najnaprednijih zemalja sveta, ali i dalje se suočava sa rasizmom. Mada, posle mnogo iskustva, sada drugačije reaguje.
- Osećam diskriminaciju sve vreme. Počevši od neprijatnog pitanja „Odakle ste?“. Ali rasizam takođe doživljavam i na svom poslu, u svojoj zubarskoj ordinaciji. Moji pacijenti mi prilaze na vrlo različite načine, u zavisnosti od toga kako nosim kosu. Ako sam ošišan kratko i strogo zalizan, sve je u redu. Ali ako nosim kosu puštno, prirodno kovrdžavu, odmah će pretpostaviti da nisam profesionalan. Pitaju me gde su moji koreni i da li su moji uređaji dezinfikovani ili da li sam zaista naučio svoj posao. Ako u nekom trenutku ovi razgovori više nemaju nikakve veze sa razgovorom o profesionalnom lečenju i ako se odmotaju samo rasističke predrasude, neću to da tolerišem. Pre samo dva meseca iz ovog razloga sam odbio da lečim jednu gospođu. Vredno sam radio za privilegiju da mogu da odbijam take ljude.
